(Tata volim te, tata mrzim te)
 |
| Society of the spectacle |
Imam komšinicu
koja je pre oko godinu dana usvojila jedno veoma agresivno kuče, kad god neko
prođe ono laje koliko god može sa svojim piskavim f5 glasom, toliko da moraš da
začepiš uši. Pre nekog vremena to iritantno kuče je dobilo druga, introvertnog
psića, lenjog i tihog. Ubrzo je i taj postao agresivni hejter kao i onaj prvi
jer je uvidelo da ga vlasnica podržava u mržnji prema ljudima i dobro hrani,
kao kapoi u nacističkim logorima. Danas kad prođem sve što čujem je njen krik očajnice
preko ta dva emocionalno uništena kučeta.
Pre
nekog vremena, otprilike u isto kada je i agresivni pas dobio druga, je jedna
vlasnica bloga napisala post “Tata, ja te volim”[1] u
ekstazi svoje ljubavi podelila je sa nevidljivom publikom svoja naintimnija osećanja
kako je otac čitao knjige pred spavanje, puštao Azru i EKV, vodio na tamburaše
i plaćao da joj sviraju na uvce... Druga vlasnica drugog bloga četiri dana
kasnije je kao neku vrsta odgovora postovala “Tata, ja ne znam da volim”[2], pričajući
takođe naintimnije stvari svog odnosa sa ocem alkolohičarem i nasilnikom, kako
ju je čak namerno prijavio policiji iako je ona tražila da je sačuva od iste…
Oba
posta su se viralno raširila preko tvitera i čitana na hiljade puta.
Da li
smo zaista postali toliko izolovani od svoje sredine da nam treba masovna anonimna
publika da podelimo najintimnije tajne? Šta time iskazujemo? Hoće li bol proći
time ili će se radost uvećati? Da li smo postali approval junkie i da li očajnicki
patimo za tim Maslovljevim motivom odobravanja?
Njih dve
su simbol onoga sto se dešava širom sveta i šta je postao digitalni emocionalni
nudizam. Sajtovi kao fmylife.com su dizajnirani da u par rečenica kažes šta te
muči, kako te dečko ostavio, jesi li overdozirao, trudna ili zašto ti mačka ima
tri noge. Imugur.com ide dalje i potencira postavljanje svojih intimnih slika,
pa ima na stotine kako su pobedili rak, sa preminulim rodjacima ili nekih
drugih intimnih stvari, a on se preko reddit.com inače poznatog kao the front page of the internet globalno
distribuira i repostuje na još mnogim sajtovima kao 9GAG, pa jedna takva slika bude pregledana više milion puta.
Svi oni
prikazuju otuđenje i želju za prihvatanjem. Baš kao i autor teksta koji sve to
orvelski prati, piše na svom kompjuteru i šalje redakcijama i ljudima koje takođe
ne poznaje. Sada se uviđa kako je lako sproveden program počet od osamdesetih
sa odvajanjem grupa ljudi na one kojima se firma ugasila na one koje su ostale
da rade. Kako su se ljudi podelili na one koji su imali gde da pobegnu
devedesetih i oni koji su morali u rat. Na one koji su se dvehiljaditih uvalili
u upravne odbore i one koji i dalje besposleno tumaraju ulicama.
Kako se
lako sproveo program otuđenja kroz razlike u prihodima i mestu stanovanja. Samo
je bilo potrebno pustiti MMF i strane stručnjake i od nekadašnjih zajažljivih ljudi
koji su ispod oka gledali na internet kao zlo i otuđivanje do današnjih
tviteraša koji se redovno okupljaju u kafićima prvo se upoznavši preko
interneta.
Sit
gladnome ne samo da ne veruje već ga i ubeđuje da nije gladan. Niko više nikoga
ne razume jer ni ne može. U današnjem svetu interesa očigledno je asocijalno da
izađemo kao nekada i družimo se kroz radne akcije ili uz logorsku vatru, pa svoj
bes artikulišemo neko preko podstrekivanja psa da ujeda a neko preko traženja pozitivnih
komentara na internetu. Na kraju dana obe grupe će zavrsiti isto, besni, ozlojeđeni
i sami baš kao i svakog drugog dana dok god budemo imali različite uslove života
ili se rangirali prema uspehu zajednice.
Normalnost
je ludilo većine.
Нема коментара:
Постави коментар