"Овде је све било успорено, после Милошевића који је испразнио мозак народа, то се никако није дало опоравити."
Ово је део интервјуа са Гораном Цветковићем на промоцији књиге, чији наслов посебно привлачи пажњу, а такав је, према речима аутора, због личног гнева насталог из много разлога.
– Први разлог је то што позориште које сам гледао и толико упорно пратио првих година није уопште осликавало стварност и то је изазвало мој гнев. Било је ескапистичко позориште које избегава сукобе, избегава драматику. А као редитељ и критичар желео сам да позориште буде друштвено одговорно, заинтересовано и инспиративно.
Како су године ишле, мењали су се гневови. Одједном је све постало јако једноставно, за разлику од времена када сам почео да се бавим позориштем, а томе има 40 година. Тада је позориште било софистицирано, сложено, публика је брзо мислила. Представе су наравно биле упућене тој публици која брзо мисли, мења позиције, лако све разуме и одмах реагује.
Овде је све било успорено, после Милошевића који је испразнио мозак народа, то се никако није дало опоравити.
Трећи гнев је био позиција позоришта у друштву.
Презир власти, презир центра моћи према култури и позоришту, као и последње укидање дотација за продукцију. То су моји гневови. А ту је и комерцијализација која је и насилно, и спонтано, и са одушевљењем, спровођена.
Насилно, кроз систем капитализма који гура све на дивље тржиште. Гнев су биле и многе лажне вредности које су се продавале, кланови, постављање ствари на репертоар које не треба ту да буду, упропаштавање позоришта због партократије, директора из партијских центара.
Колико се и на који начин исплати бавити позоришном критиком у овим, по много чему, кризним временима?
– Врло је лоше. Ја сам дуго радио као редитељ у алтернативном позоришту, а радио сам и документарни програм на радију. Када је Милошевић пао са власти вратио сам се са летовања. Био сам на плаћеном одмору седам година, када сам се вратио, радио сам поново документарни радио програм, али ми је то било као купање у истој води два пута.
Главни уредник ми је онда понудио да пишем критике. Мислио сам да није фер, јер сам био редитељ, али сам пристао. Завадио сам се са свима. Када напишете негативну критику, сви вас мрзе, а када напишете позитивну сви мисле да од њих нешто очекујете.
Често се деси после премијера да на коктелу немам са ким да станем да разговарам. Изгубио сам многе пријатеље, а са некима од њих сам и одрастао. Све због критика за које сам мислио да баш тако треба да их напишем. Бавим се критиком као што сам се бавио и режирањем, на критички начин. Да истакнем идеје које су критичке, друштвено ангажоване. Стављам све у друштвено-историјски контекст.
С обзиром на чињеницу да сте врло вредни у смислу праћена свих могућих представа, можете ли нам упоредити савремене трендове?
– Данас имате, пре свега, малограђанско позориште које личи на ТВ-серије и то је најчешће, иде у велику комерцијализацију. Имате појединачне случајеве да се људи експериментално баве позориштем са великом одговорношћу. Има неколико младих редитељки у Београду које то раде, а њихов професор је, наравно, Егон Савин.
Имате ствари које су једноставне, имате наменске ствари које су пропаганда. Народно позориште у Београду нема тачан правац оријентације. Југословенско драмско је било најбоље позориште у Србији, а у последње време и ту се тешко направе велике представе. Велики је проблем са позориштем јер нема новца и концентрације на квалитет и одоговрност.
Како позориште штети или користи данашњем друштву?
– Какво друштво такво и позориште.
Има доста нерешених проблема, моралних, финансијских, привредних, интелектуалних, креативних. Сви ти проблеми нису решени у друштву, па самим тим ни у позоришту. Криза је режије, али и списатељска. Компликован је механизам, укида се сва алтернатива. Иде се само по једном колосеку, а то шкоди позоришту.
Колико је било тешко публиковати књигу са садржајем који се не третира као занимљиво штиво за ширу публику?
– У РТС-у имамо издавачку делатност која се труди да публикује не само ствари које су комерцијалне већ и оне које су потребне. Имамо и одбор који о томе одлучује. Ову књигу ће читати људи који се баве позориштем, који то студирају. Неће читати целу књигу, бар не одједном. Трудио сам се да буде што интересантније.
Tekst preuzet sa sajta radio Beograd 2
Нема коментара:
Постави коментар