Videh danas bajonete iz I sv.rata, ne mozes da se ne zapitas koliko je ubijeno iz nje, koliko je vlasnika promenila ta puska. Prazna zardjala cev i raspalo drvo kao drska, tada jedino orudje koje ce te spasiti ili ubiti. Danas ne bih mogao ni kokosku da ubijem a kamoli coveka, pogotovo time, sto je sustinski malo bolje koplje.
Koliko njih je ubijeno a koliko poginulih da bih ja setao kao Srbin i trazio cirilicu. Deluje uzaludno jer na kraju svejedno ti je koji jezik pricas dok imas slobodu, a ipak kad vidis tu ogoljenost bajoneta i sirovost borbe, tu tanku cev od koje zavisis i koja te dovela do situacije on ili ti, kada znas da time moras da probijes neciji mantil i zabodes duboko u njega i gledas ga u oci dok mu se cedi krv preko tvojih ruku... Ne moze se preneti recima, to je osecaj hladnoce i beznacajnost.
Нема коментара:
Постави коментар