Limundo generacija

Oni nemaju svoj stan, svoj krevet, svoje slike na zidu. Oni su beli Cigani. Prihvaćeni u društvo belaca ali sa zadrškom. Njihovi stanovi nisu njihovi, oni ih iznajmljiju po ceni od 100-150 evra. Najčešće na ivici Beograda, tamo gde su zgrade urušene a vlasnici u rasejanju. Vlasnici ili su penzioneri ili žive van Beograda. Limundo generacija nema budućnost, oni imaju samo strah od sledećeg meseca, da li će imati i to malo posla sa dna društvene lestvice ili ne.

Limundo generacija je suprotna onoj u Strahinića Bana. Oni su nevidljivi šverceri; oni skupljaju kazne iz BusPlusa kao što deca bogatih skupljaju sećanja sa letovanja i inostranstva. Limundo generacija mora da krije bes jer kad bi pokazala svoju krezubost, bol i siromaštvo ne bi ni to dobila od vlasnika Beograda – Tajkuske dinastije i njihove menadžerske yuppie dece.

Limundo eBay, generacija nema nasleđene poslove od roditelja. Za njih ne važi pravo nasleđivanja kao što u Vavilonu udovica nije nasleđivala od svog pokojnog muža stvari i kuću, već je njen sin bio bitniji od nje pa je on kao muško nasledio sve od oca. Tako i ova nevidljiva generacija postkomunističkih gradova nema prava, samo obaveze, infostan i sakrivanje od poštara da im ne uruči poziv na sud zbog neplaćenih kazni ili trenutaka neizdržljivog besa prema haračima iz državnih službi. Oni jedu brzo ali žive sporo. Svi dani su im isti. Oni nemaju posao nego robiju. Oni nemaju gde da pobegnu jer su im i roditelji propali, žrtve privatizaije, daleko u provinciji, koji jedva i sebe izdržavaju a kamoli svoju decu od preko 30 godina; oni su komunistički proleteri i indijski nedodirljivi daliti; kapitalistički redneck seljaci. Mešavina svega toga u jednom propalom gradu, zarobljeni u jednom propalom komunističkom bloku. Njihova odeća je sa akcija i sniženja, kupljena preko lumundo sajtova ili second hand šopova, u najboljem slučaju sa NBG ili Pančevo buvljaka.

Njihovi dani ne počinju, već večito traju. Njihove stvari su sve polovne, kao i njihovi životi. Što je neko bacio oni koriste još par godina, a najveći im je uspeh kada to preprodaju za veću cenu nego za onu što su kupili. Automobili ako i imaju su preko 10 godina stari. Održavanje istog se svodi na odvajanje od usta, samo da bi se malo razlikovali od karton city-ja u čijem okruženju i sudbini žive. Njihovi zidovi su napucali jer je zgrada iz komunizma nikada nije renovinara. Stepeništa su izlizana od protoka sirotinje a prozori bez opruga. Zimi je ledeno u njima a leti pretoplo. Najveselija tačka u stanu je TV star oko 10 godina. A na njemu impresije veselih i bogatih života tajkunske dece i tajkunske dinastije. Njihova sreća isijava tako daleko da čak obasjava i sivi stan limundo generacije u predgrađu, čak tamo daleko kod okretnice autobusa. A tamo kod okretnice gde dani i ne počinju, kod groblja i divljine. Gde svetlo postaje tama, gde grad postaje šuma, tamo limundo generacija živi. U senci medijskog spektakla, u bari aluminijumskih felni, u odrazu Audi džipova, daleko od glatkih Zara odela. Tamo na horizontu, kad se gleda iz tajkunske kuće, gde je polovno novo, buvljak generacija preživa, reciklira.

Njihovi poslovi su bez penzije, bez socijalnog. U najboljem slučaju uplaćuju im penziju na minimalac. Konačno da i to ne rade istrulili bi kod svojih roditelja u provinciji.

Nevidljiva limundo generacija je žrtva svih sistema, ali ona polako postaje vidljiva svakom imigrantu u Beogradu od kojih je i uglavnom i sačinjena. Takve svi srećemo, a takvi ćemo svi i uskoro postati. Izlizana potrošena roba odbačena od PR klase, umrtvljena političko-kriminalnom vezom, skrajnuta nasleđivanjem titula iz uskog kruga tranzicione aristokratije. 

Bez nade, bez želje, bez mogućnosti.