Svaki dan ustajem sa strahom gde mi je bogatstvo. Pregledam
akcije na berzi a one stagniraju. Zovem politicara kojem sam poklonio deo
bogatstva a on se nesto vadi nemam vremena sada, bice urađeno, sindikat se
pobunio, radnici štrajkuju. Spuštam slušalicu, zovem starijeg sina i govorim mu
da nađe urednika novina gde plaćamo mesečne reklame da napiše tekst o tome da
je sloboda u korenu svih nas, da je sloboda kod trgovine takođe sloboda i na
govor. Kaže sutra izlazi na naslovnoj strani tekst o sporazumima dve države o
uvozu, a u podnaslovu bratske države sarađuju.
Izlazim u
dvorište i biram koji ću auto, idem u posetu majci, ipak uzimam najveći crni
Mercedes da bi ona bila ponosna na mene, a da mi seljani zavide. Posle posete
zovem vlasnika moje firme kad ono loše vesti, pao profit. Derem se na njega. Otpustiće
radnike. Znam da je doveo svoje kurve i par svojih rođaka i da je hteo da se
otcepi od mene, ali ovaj put ću ga preseći. Zovem drugog plaćenika, kažem mu
ako nagovori one iz njegove stranke da glasaju za moj zakon u Skupštini da ću
ga postaviti na visoko funkcionersko mesto ili kod mene u firmi, a sinu ću mu
dati mesto u prethodnoj firmi, gde je ovaj doveo rođake.
Posećujem fabriku
a tamo svi leže. Pada mi mrak na oči, nema šefa. Otišao na pauzu već ga tri
sata nema. Radnici se ukočili jer su me prepoznali pa kao rade. Ne obraćam
pažnju na njih ionako su stoka i mnogo jedu. Znam da misle da sam i ja stoka
koja ih cedi ali ću se samo nasmejati i obećati povećanje plata i bolje uslove
rada. A videće kurac od toga. Samo da izađem iz ove usrane hale, pitam se koje
svinje mogu da rade i da se ne bune. Stvarno i zaslužuju ovakav život u
prepakivanju otpadaka.
Na izlasku iz
fabrike sreće me komšija, moli za posao, kune mi se u majku da će sve da radi
najbolje, kaže nema šta da jede, da mu je ćerka ostala na faksu bez dinara a
žena već godinama nema posao. Uveravam ga da ću mu naći nešto, pričam mu da ne
brine, da će sve biti u redu. Ipak komšije smo, ko će da mu pomogne ako neću
ja. Znam kako je pričam mu, i ja imam sina, i on se školuje. Evo prvo što ću
danas uraditi je da pogledam gde mogu da mu nađem sa SSS mesto. Odlazi u
suzama, ali ipak spokojan. Dobro je, mentola sam skinuo sa vrata. Još mi
trebaju jedna usta da mi ovde vise. Neka crkne i on i njegova bedna porodica.
Koji je on muškarac kad ne može svojoj deci da obezbedi ni školovanje. Da li je
o tome mislio kad ih je pravio. Znam ja sve te komunjare, navikli su da leže i
da čekaju da im država sve baci. Pa nema više tog vremena. Propao je komunizam
baš zbog takvih parazita kao što je on. Da se više trudio, kao ja imao bi.
Ovako ko ga jebe. Kako ja, mogao sam da se svima šlihtam i ulizujem dok nisam
zaradio na dilovanju prvi milion evra. Posle došli drugi da mi traže.
O ne, još jedan
komšija. U pičku materinu koliko ih je.
Na ulazak u firmi
sam lepo stavio ogledala, da se vidi koliko sam uspeo. To je bila odlična
ideja. Sekretarice, nazovite mi premijera. Javlja se. Kako šta je bilo? Šta se
praviš lud? Šta to pričaš po televizijama? Koja socijala, koje hvatanje
tajkuna? Jesi ti lud? Neću to da čujem ni kao političku kampanju a ne sad kada
si se dovukao sa mojim parama na vlast i to premijersku poziciju. Ajde odmori
sa tim, izmisli neku drugu aferu, da ne moram da intervenišem i da rušim vladu.
Hoćeš da postavim onog narkomana umesto tebe?
Lupam slušalicu,
a utom ulazi sekretarica. Mogao bih da je pojebem. Ali žena će da oseti. Ko je
jebe, ionako drži sve moje račune, pa ne mora i kurac da mi kontroliše.
Silazim u
prodavnicu, paparaci me slika. Jebote svi hoće moje pare. Ni u prodavnici ne
smem da idem.
Palim auto i
odlazim na sastanak. Ovaj put im gasim račune. Dosta su me jahali, još od 2000.
Нема коментара:
Постави коментар