Ali šta su zapravo pare i kakav bi svet bio, ako bi bio moguć?
Niko se ne usuđuje da se zapita. Misli
se da ukidanjem novca ne bi postojale stvari, usluge, da bi svet nestao u tren
oka, a mi ostali da lebdimo u vakuumu dok se ne bi podavili bez tog preko
potebnog sastojka - novca. Misli se da Zemlja kruži oko novca umesto obratno.
Krah finansijskog tržišta pre pet godina pokazuje da i dalje živimo, da svet i
dalje lebdi, da stvari nisu nestale, da se ne davimo niti da je sve postalo
prah i haos. Iako ideologija novca govori suprotno, govori nam da pratimo
kurseve, kotacije na berzi i inflacije, da bez tih sastojaka svet postaje prah
i nasilje, da je svet račun i novac, da je smisao i uzrok postojanja svega oko
nas postojanje novca. A da li je? Da li smo svi zavisni od para ili je
birokratija ta kojoj je potrebna poluga da bi upravljala proizvođačima, svetom?
Kada ne bi bilo para ljudi bi radili ono što znaju, a ne šta
moraju. Pre ili posle škole ili fakulteta, obilazili bi svet, radili koliko im
je potrebno ili koliko bi želeli. Učili bi ono što je potrebno a ne šta se traži
od njih zarad para. Živeli bi i usavršavali se u onome u čemu su najbolji,
kaligrafija ili imunologija svejedno je. Imali bi više šansi za slobodom,
pravdom, demokratijom i osećanjima, jer bi izbor bio moguć, verovatan, za
razliku od sada kada izbora nema. Poslovi bi se radili od srca i samo svojom
željom, samim tim bi i rezultati bili bolji, tome upravo i služe ideologije, da
ljudi sa ljubavlju rade za državu ili organizaciju, jer gde nema ljubavi nema
ni napretka, nema boljitka, nema života.
Danas ljudi rade ono što ne vole, da bi imali stvari koje im
nisu potrebne. Roditelji teraju svoju decu da uče ono što im nije potrebno da
bi obavljali poslove koje ne vole, samo da bi dobili para i na kraju ih potrošili
iako ne žele da ih potroše. Oni koji su uporni u svojoj štednji dočekaju krah
berze, hiperinflacije, pad vrednosti akcija, poreze… Sistem im potroši rad,
vreme, decu, školovanje, nervni sistem… Potroši im iako pojedinac ne želi da
troši ono što je zaradio. Otme. Jurnjava za brojem obesmišljava postojanje
čoveka. Robot je daleko efikasniji u masovnoj proizvodnji, robota masovna
proizvodnja ispunjava tako što se prave bolji roboti, upgrade-uje se prvobitna
verzija, a čoveka takav rad ubija, on se degradira stalnim ponavljanjem. Čovek
bez kreacije i rezultata rada više nije čovek, već postaje broj, a broj je
novac.
Rad postaje beskonačan i samim tim uzaludan. Ako su
zemljoradnici radili svoje useve, njihov rad iako je svake godine bio isti je
imao kraj, imao je rezultat, smisao i sreću zbog njegovog završavanja. Današnji
rad nema kraj. On je proces u beskonačnom kontinuitetu. Čak i vežbe za telo se broje, koje su samo
simulacija rada u prirodi, a samim tim i njegovo brojanje obesmišljava učinak,
jer uvek ima veći broj, dok rad u prirodi nema broj, on je ili gotov ili nije. Samim
tim je i svaki kraj današnjeg rada nesrećan, jer uvek može više, bolje, duže. Ideal
je beskonačnost, jer broj je beskonačan, ali život je konačan. Zašto onda trošiti
život zbog broja na računu, završavati kurseve, fakultete, ići na časove računovodstva
kada rezultat nikada neće biti beskonačan, idealan, kada će svaki broj biti
poraz, svaka plata gubitak a svaki čovek nesrećan? Svaki će broj, plata i novac
biti manji od zamišljenog – beskonačnog.
Naravno, pitanje je kako započeti društvo bez novca,
protesti imaju fuknciju vesti, a vesti proizvode pare. Fudbaler Eric Cantona je
pozivao narod i klijente da povuku svoj novac iz banaka, ali bez uspeha. Prva
stvar je ukloniti posrednike, druga
koncentraciju novca kod pojedinaca, treća zamena novca za nešto drugo što svako
može da ponudi u smislu razmene, neka vrsta zadovoljstva, a naposletku ukinuti
i tu vrstu trampe, jer će se razviti uslovni refleksi davanja sa zadovoljstvom,
umesto obrnutog. Jedini je problem kako započeti sa prvom generacijom
besplatnog školovanja, besplatne hrane, odeće, prevoza, struje, vode… Bez kolektivne
evolucije svesti nemoguće je ukinuti novac i doneti istinski napredak, a ne
samo zamenu ideologije kao zamenu valute. Bez kolektivnog napora i progresa
misli nema ukidanja novca. Dok je vladajuća ideologija da beskonačno skupljanje
donosi boljitak i kvalitetniji život, kao i otimanje sistemom kao posrednikom
nema nestanka novca. Tek kada svako na planeti shvati da je davanje
zadovoljstvo, umesto uzimanja, novac će da izgubi vrednost - jer on i nema
nikakvu vrednost. Novac je ideja vrednosti koja uništava realne vrednosti, zato
su potrebne nove ideje. One koje su održive, koje donose svima kvalitetan
život, a sa idejom novca kao vrednosti one samo propadaju, kao i ljudski
životi.
Da li je čovek već postao novac? Da li je čovečanstvo
dovoljno zrelo da prevaziđe korupciju kao sistemsku grešku? Ili korupcija nije
sistemska greška već upravo sistem? Da li smo postali novac, a korupcija naša
droga ili je ono naše biće, hrana? Ima li naposletku novac ulogu raspoređivanja
bogatstva kao što je to poglavica radio sa plenom u praistoriji ili
koncentrisanja plena makar on i istrulio? Koliko smo zaraženi uspehom ako se
jedino kroz novac taj uspeh projektuje? Toliko smo zaraženi skupljanjem lovine
čak iako je ona trula, mrtva, uništena. Naposletku, šta će poglavici milijardu
antilopa odjednom ako on može samo jednu nedeljno da jede? Šta će ostali lovci da jedu ako su sva lovišta
privatizovana?
Adam Smit, Džon Kejnz
i Karl Marks su samo različite strane jednog novčića. Svi ekonomisti su upali u
matriks raspodele novčića, što je ustvari raspodela plena, a kasnije i njena
akumulacija. Prema slobodnom tržištu priroda bi izgledala otmi što više možeš,
i dovelo bi do suše na 99% planete. Prema kejnzijanizmu otmi što više možeš ali
daj malo i ostatku sveta samo da ne umre od žeđi. Marskisam bi jednako
rasporedio vodu i mladunčetu i odrasloj jedinki, i komarcu i slonu bi sledilo
isto sledovanje iako ni ono nije pravedno. Samim tim novčić treba zaboraviti. Nije
pitanje da li je čaša poluprazna ili polupuna. Bitna je voda. Akumulacija novca
u svim sistemima je jednaka akumulaciji vode. Kada bi planeta Zemlja odlučila
da posluša teoriju ijednog ekonomskog teoretičara nastale bi suše na 99%
planete. Voda bi se akumulirala u oblacima ili jezerima, a ostatak planete bi
dobijao koliko to planeti samo odgovara i gde odgovara. Kada bi život negde
počeo da buja planeta bi mogla raspodelom da ukine ili preplavi dotok, jer
ekonomska doktrina tako nalaže. Dakle rešenje nije u načinu distribucije novca,
kao ni vode. Već u svesti da svako treba da daje. S tim u vezi nigde ne bi bila
suše. Nigde ne bi bilo smrti. Priroda je to rešila davanjem a ne merenjem, rešila
je bez doktrine raspodele novca.
Svaka
koncentracija uništava. Akumulacija novca uništava i podriva svaki život,
javljaju se korupcije, ratovi, nemoral, ubistva, previsoke cene, zagađenje, bolesti
izolovanosti... Koncentracija stanovništva u megapolisima izaziva nejednakost, izolovanost,
pandemije bolesti, kuga npr. koja uništava većinu populacije, jer je neprirodno
da ljudi žive jedan na drugom; prenaseljenost izaziva, zavist, ljubomoru,
pohlepu, jer što je veći grad veće su i razlike. Koncentracija političke moće ,
nebitno dobila se ona u republici ili monarhiji izaziva unutrašnje prevrate,
građanske ili međunarodne ratove. Koncentracija nuklearnog oružja je zamalo
dovela do uništenja svega živog, i da je politički balans ostao tokom Hladnog
rata posledice bi bile sigurno uništenje. Koncentracija informacija do
manipulacija i zloupotreba. Koncentracija umetnosti, kao što je Hollywood,
izaziva uništavanje nacionalnih filmskih centara, jer najveći uspeh u
umetničkoj karijeri je stići na vrh akumulisanog bogatstva, a to se može jedino
preko leđa drugih i mrtvih.
Kada bi se takve
akumulacije prenele na prirodu dobili bi samo uništenje, jer su one neprirodne.
Zamislimo da su se sve grabljivice ujedinile na severnoj Zamljinoj hemisferi i
da na jednom mestu čekaju svoj plen. Zarobivši sve životinje jedne godine ili
ubivši sav svoj plen u jednoj godini, selidbe životinja bi prestale, samim tim
i njihovo razmožavanje, a samim tim i dotok hrane grabljivcima. Grabljivice bi
morale međusobno da se proždiru dok ne bi ostala jedna koja bi naposletku umrla
od gladi. Prirodni tokovi bi stali, kao i život. Zato se čoveku i stalno
ponavlja istorija, jer je stopirao protok prirode svojim neprirodnim delovanjem
- akumulacijom. Uplašio se da će ako pusti da priroda učini svoje i sam čovek
nestati, a ustvari je postao zarobljenik i svoj dželat. Svuda gde je čovek
otišao je uništio akumulacijom prirodni svet. Mnoge životinjske vrste je ubio
samo iz straha da neće više imati da se prehrani ili iz zabave, trgovine. Isto
čini i sa kulturama. Uništava svaku drugačijost globalizacijom, jer se sa vrha
lanca plaše da bi ih drugačija ekonomija, politika ili kultura mogla svrgnuti,
da bi ljudi mogli postati slobodni, diverzifikovani a ne unificirani, i da bi
istorija konačno mogla da nastavi tamo gde je stala sa početkom razmenom
dobara, a kasnije mutirala u razmeni novca. Novac je samo tome utro put, toj
koncentraciji moći, oružja, kulture... Pojavom novca se apstrahuju stvari, jer
je jedino tako moguće kontrolisati sve -ljude, imovinu, društvene pokrete,
životinje, ideje, prirodu. Bez novca je nemoguća kontrola istorije i njeno
zaustavljanje, kao i zaustavljanje razvoja čovečanstva. Zato je predstava novca
predstava moći.
Neko bi rekao da
je protok povratak u kameno doba, ili komunizam, bedu i glad, ili samo zamena
valute, od dolara ka luku, streli, nasilju ili prostituciji. Sve to liči na vraćanje
u praistoriju, gde je tu napredak, mnogi bi rekli. Ali čovek je bez novca već
živeo, a novac bez ljudi nije nikada. Još uvek. Promena svojine između privatne
i države ne daje nikakve efekte, zato što je svest o uzimanju u srži svih
privreda, a ne davanju. Monarhije ili republike ishodi su isti - otimanje. Religije
i ekonomisti, ideologije i pokreti, svode se na isto, proroka čija se učenja
manipulišu u svojstvu uzimanja i akumulacije kod manjine, a ne raspodele
bogatstva svima. Ostaje pitanje ako kolektivna svest čoveka za 200.000 godina
nije prevazišla akumulaciju dobara i novca da li će ikada? I šta bi bilo sa
svetom, gde bi stigli i znali da su ljudi poput Tesle prodavali umesto davali svoje
znanje? Šta bi bilo da je Tesla prodavao kablove umesto što se bavio naučnim
radom, i da je za svoje izume tražio od svakog čoveka na planeti korist,
naplatu, uslugu, zaposlenje za rođaka ili sebe? Dokle bi stigli da je pismo
bilo zaštićeno autorskim pravima čoveka od pre 5.000 godina? Koliko bi ljudi
bilo pismeno, koliko sijalica i ćebadi bi bilo proizvedeno, naučnih radova
napisano? Bolesti izlečeno, dece bez izuma sapuna rođeno...
Pitanja su beskonačna, što zapravo liči na novac, i to je
možda i tajno oružje kojom raspolaže ideologija para – beskonačnost; pred kojom
ljudski um staje i ima samo divljenje. Ali što kaže Peter Greenaway, engleski
reditelj : zvezde je dovoljno brojati do 100, posle toga se samo ponavljaju. Kao
i brojevi. Život je postao broj, broj je postao novac, novac život, a života
nemamo beskonačno. Jedna je mladost, jedna je starost. Brojeva i zvezda je
beskonačno. Zašto ih sve brojati, zašto ih sve znati ako nam brojanje ne čini
život kvalitetnijim, ako nam za brojanje treba mašina. Hoće li mašine pojesti
ljude, kao što su ovce. Čini se da odavno jesu. Čini se da novac pogoduje samo
radu mašina koje ih broje, i tako od lovaca su ljudi postala svoja lovina. Servirana
ispred svog ulova, mašinama, začinjena arogantnošću i pohlepom. Gola i još uvek
u poricanju.
U matriksu slobode, molimo se led diodi. Malom ekranu,
brojaču novca. Nismo li mi onda već zaposleni kod mašina, a ne obrnuto? Nismo
li mi već robovi stranog broja, a činovnici u bankama kapoi, koji samo prenose
želju mašine klijentu/lovini u rečenici – stigle su vam obaveze, ovo je tražena
suma koja ova mašina pored mene zahteva. Mašina ima svoju volju i ja sam tu da
te nateram da joj tu volju ispuniš. Ako ne želiš ili ne možeš da ovoj mašini
ispuniš zahtev pozvaćemo drugom mašinom drugog slobodnog čoveka da te natera i
odvede, dok ne prođe broj dana, što je ekvivalent novca, koji je prva mašina
odredila da je kazna za neizvšavanje njene volje. Ako opet poželiš nešto, dođi
moli se mašini možda ti ispuni želju, ali nemoj mnogo očekivati. Milijarde
ljudi su prošle kroz nju a nije ni trepnula na njihovu smrt. Već samo odgovara
: 01101001 00100000 01101000 01100001 01110100 01100101 00100000 01101000
01110101 01101101 01100001 01101110 01101001 01110100 01111001 00001101
00001010[1]
Нема коментара:
Постави коментар