Jos uvek
gledamo iste programe, citamo iste vesti, gledamo iste ljude, prolazimo kroz
iste razrusene i napustene zgrade u nadi
se da ce od sutra sve biti bolje.
Ali
nece.
Sutra ce
cene biti vece, politicari ce vise lagati, spoljni i licni dug ce se uvecavati
a bicemo samo stariji i umorniji za promene. Ideologije dolaze i prolaze a ono
sto ostaje je secanje, na sta?
Na
iscekivanje za bolje sutra.
Kada vidim
“najke” prva asocijacija su mi devedesete, druga robovski rad u Indoneziji na
proizvodnji istih, kada gledam Ligu Sampiona vidim deset najbogatijih klubova
kako se takmice u zacaranom krugu, vidim namestanje utakmica i profita, kada cujem
trziste vidim praznu ideologiju, kada vidim bogate razmisljam koliko siromasnih
su morali da ubiju da bi to imali. Kada cujem Oskar vidim internu raspodelu nagrada,
iste glumce, iste kompozitore iste rezisere decenijama kako vladaju ogrnuti divljackom
instant kulturom halapljivosti.
Kada
cujem UN vidim dilovanje droge, savet nebezbednosti, kada cujem Rusija, Kosovo,
Tadic, Kina vidim sistemsko nasilje nad narodom, kada cujem MMF-ov paket pomoci
vidim manje hrane na stolu, kada cujem
program reformi vidim nezaposlenost, kada cujem izbore vidim izbornu kradju,
kada cujem Zapad cujem lazna obecanja i imperijalne teznje, porobljavanje
slabijih u vidu radne snage, ubijanje nepozeljnih kroz nedavanje posla…
Kada je
Putin dolazio pre par godina pola Beograda je bilo zatvoreno, osecao sam se kao
zivotinja u par ulicica dok sam cekao da car prodje, takodje i sa Bajdenom. I
uvek se pitam zasto? Da li oni predstavljaju narod i zasto ga se plase? Ako su
stvarno izabrani vecinom zasto ne izadju u tu vecinu, a ne da vare shahte u
strahu od atentatora? Ili da postavljaju snajperiste na utakmicama ragbija.
Zasto
verujemo Republickom zavodu za statistiku, skupstini, pravdi, sudijama, lekarima,
vestima, institutima, fakultetima, novcu, feminizmu, bogovima…?
Koliko
godina razocaranja treba da prodje da bi uvideli laz tih predstava? Da li je 12
godina lazi , korupcije i (ne)demokratije malo?
Ocigledno
nije.
U
religije se veruje desetine vekova, u trziste, liberalizam i individualizam
mozemo verovati jos par hiljada godina.
Zasto i
ne bi?
Kada
suvise boli da nista od toga nije istina. Nista od toga zapravo nije vec je
zapravo suprotno. Internet nije slobodan, on je zarobljen IP adresama, spijunima i laznim predstavljanjima. Kao sto su
televizija, radio i novine zarobljene zakonom o radiodifuziji, republickom
radiodifuznom agencijom, RATEL-om, krupnim kapitalom, postavljanjem podobnih
urednika, zakonom o informisanju, opstine lokalnom zivotinjom na celu iste koji
prave hareme od javnih sluzbi, javna preduzeca nastanjena Vukom Bojovicem, Tasovcem,
Draganom Ambrozicem i ostalim politickim poltronima koji su u tacno vreme rekli
podobnu rec, gest ili ucenu.
Trziste
je monopol. Globalizacija je centralizacija. Demokratija je biznis. Brend je vlast. Vlast je
teror. Zakoni su selektivni. Javno je privatno. Privatnost je javna. Zivot je
prezivaljvanje.
12
godina je malo, 12 godina je mnogo.
”Da smo izgubili rat svima nama
bi sudili za ratne zlocine.”
General Kurtis Lemej
Нема коментара:
Постави коментар