Kada je napravljen moj kraj od 50 i nesto kuca nisu bile pretpostavke da ce se ljudi tako udaljiti kao sada 30-40 godina kasnije.
Kada je gradila iste kuce drzava nije ni imala plan za ograde, niti je ikome i trebala da se ogradi od najblizeg jer svi smo isto dobili, stan od iste kvadrataze. Pricaju mi moji tada su ljudi dolazili na kafu, ili razmenjivali decu da se igraju i ovi odmore od roditeljstva.
Kako su godine prolazile jedna po jedna ograda se dizala, isto kako se i SFRJ rusila. Devedesetih su nikle tri betonske ograde od tri i vise metara, zajedno sa takvim vilama. Pogadjate, ratni profiteri. Posle pada Milosevica sa tranzicionim lopovima jos jedna velelepna ograda sa istom takvom kucom je nikla u nadi da niko nece remetiti njihov mir, iako su oni remetili zivote milione pokradenih poreznika.
Danas svi imaju manje ili vece ograde u naselju, manje ili vise skoro se niko ne javlja na ulici, gleda drugoga u nadi da ce propasti nize nego on, decu uglavnom nemaju jer su ili emigrirala u inostranstvo ili ostarila dovoljno da imaju svoju decu, koju nikako nece moci da posalju kao njihovi roditelji njih kod komsije jer danas svako ima svoje mracne tajne koje po svaku cenu pokusava da sakrije, ne toliko od sramote vec od zlobe.
Ironicno danas da bi imali slobode moramo da se odvojimo od ostatka sveta, vise se dopisujemo nego sto pricamo, vise mislimo nego sto radimo, vise hejtujemo nego sto volimo.
Svega losijeg je vise pa i ograda.
Нема коментара:
Постави коментар