Već su pokušavali da ga izbace i ranije, ostavljali mu vrata od dvorišta otvorena, šetali ga po naselju, ali ništa. Ono se zakačilo za tu porodicu i uvek se vrati.
Danas kad sam prolazio ono leži ispred kapije i tužno gleda. Prilazim i ono sa nadom diže glavu, pomislilo povešću ga. Oči mu se raširile a uši malo podigle. Nije mu jasno. Šta hoću od njega. Vidi imam kese i poznaje me, ali ipak mu ne prilazim toliko blizu. Polako ustaje, zaintrigirano gleda, repom maše, a kroz glavu mu prolaze šnicle, pljeskavice i maženje - pseći raj. Međutim razočaranje, ipak samo prolazim dalje.
Kad je video da neću da ga povedem i nahranim opet je na šapice spustio glavu i nastavilo da leži čekajuci gazdu koji mu je zatvorio vrata od nekadašnjeg raja.
Da li će ga primiti ili ga konačno izbaciti na ulicu ko zna. Imaju pare da ga hrane, zato su ga i doveli. Sad kad se navikao oni hoće da ga se otarase.
Možda i mi čekamo nečiju kapiju a znamo da se ona više neće otvoriti. Možda i mi svakim prolaskom pored nekoga pomišljamo na porodicu, sreću i veselje a od svega ostane spuštanje glave nazad u telefon i misli.
Možda smo i mi višak u svakoj kući, svakoj sreći i svakoj budućnosti? Možda je i naša duša sahranjena u telu kao u grobu, za kaznu zbog nekog greha? Kao kazna i kao pad iz raja u koji se nećemo vratiti, a čekamo spasenje i oslobodioca od patnji kroz izabranog dečka (Adama) ili izabranu devojku (Evu).
Ne samo što su tog osloboditelja čekali patrijarsi i Jevreji, koji su znali da će se on pojaviti među njima, nego su ga očekivali i Egipćani, Kinezi, Japanci, Indijci, Sijamci, Arapi, Persijanci i razni narodi u Americi.
Od pamtiveka je među Indijcima i Kinezima postojala izreka da će Mudrac doći sa Zapada. Evropljani su, međutim, govorili da će doći sa Istoka.
Ako ga svi ti narodi nisu dočekali, čemu se onda taj pas danas nadao, zar on to već nije znao, zar mi to već ne znamo? Koga čekamo i zašto kucamo na rajska vrata uvek sami i uvek napušteni, kad taj raj možemo sami napraviti?
Нема коментара:
Постави коментар