Đokovićo-poklonstvo

Srbija je odvajkada bila Evrospka provincija sa glavnim gradom koji je zapravo bio palanka. Umovi su bežali iz nje tokom cele istorije njenog bednog postojanja a Vuk Karadžić, Mihajlo Pupin ili Nikola Tesla su samo neki a pravi broj se nikada neće saznati. Međutim taj srpski brend vladavine samo najglupljih i siledžija je ostao i do dan danas. S tim što danas se nasilje oblikuje medijskom pažnjom i idolopoklonstvu izvesnim ličnostima koji nisu nikako paradigmatični ili čak šta više kaljaju ugled ako ga uopšte ova mala ucrvljalja septička rupa sa lopovsko-politickom hijerarhijom i ima.



Pre par meseci kada su tekle i prepljavljale revolucije države Bliskog Istoka kao Cunami Japan, Beogradski zidovi su postali medij za obožavanje Gadafija, sa šablonskim sprejem i porukom “generale Gadafi izdrži”. On možda jeste izdržao ali njegova unuka i sin nisu jer su ih NATO bombarderi ubili. Na CNN-u je bilo i pitanje “Trebali li ubiti Gadafija?” i naravno more obožavačkih komentara iz Srbije je stiglo na taj CNN-ov blog, “Kakva ste vi stoka NATO!”, “Ko vam daje pravo?” itd.. Međutim ko daje pravo Srpskoj nomenklaturi da nam ukida i uvodi vize? Ko je dao pravo Srebrenici? Ko daje pravo Urošu Mišiću kada za pokužaj ubistva dobije 5 i po godina? Ko je dao pravo Ceci na kucni pritvor? Ko daje pravo monopolistima? Ko daje pravo da školarine koštaju par hiljada evra? Ako je NATO zločinacka mašinerija po rečima zamalo pokojnog Tomislava Nikolića onda Srbija i njeni vlastodržci su definitivno auto-genocidan narod.

Godinama smo viđali grafite sa porukom “Pravda za Uroša”, i to pravda za huligana koji je zapaljenom bakljom pokušao da ubije policajca. To je paradigma mladog coveka u ovoj septičkoj rupi? Da ne spominjem Miladina Kovačevića koji je dobio iz budžeta Srbije milion dolara jer je bacio u komu jednog Amerikanca. A sada taj isti srpski budžet uzima od EIB-a 150 milona evra da se popune valjda Miladinove, Cecine, Šariceve i njima slične rupe. I najsmešnije je što na vest o tom kreditu ima samo jedan komentar na Blicu, dok za daleko imbecilnije vesti ima i po 700 komentara.

Ali idolopoklonstvo Srbije i njihovih poltronskih medijskih urednika se ne završava sa Urošem, Cecom, Miladinom, Putinom ili Gadafijem. Sada je na red došao Đokovic. Njegove sjajne igre i osvajanje Rimskog turnira ga je postavilo na pijadestal obožavanja. Svaka reč protiv njega se smatra smrtnom uvredom svakog PRAVOG Srbina. On je naš iako živi u Monaku, on je uspešan iako mu je ceo posao da juri za lopticom, on je Bog jednom rečju, a svako ko mu se ne klanja je blasfemik i anti-srbin, zlo i naravno progonjen od strane besnih TV obozavatelja i usedelih ženturača. On zapravo igra za nas a 50 miliona eura koje je inkasirao je tek onako, da mu se nađu, a mi ćemo jesti valjda njegov simbol i njegovo isijavanje sa svetlucavih opojnih ekrana.

A da ne zaboravimo kada je 2008. godine sa NACI-Radikalskog mitinga “Kosovo je Srbija” porucivao da mi treba da izginemo za to Kosovo koje je srce kako njegovo tako i SRbije a i nas, a on valjda da zaradi jos koji milion, i to nam sve savetovao preko video linka iz Monaka, poreskog raja, jer nije mogao da se udostoji ni da licno dodje pred svoje obozavatelje koji umesto sive celije imaju celicnu shtanglu za razbijanje svog grada. A naravno da se ne zaboravi i da je taj isto Djokovic 2006. zamalo uzeo Britansko drzavljanstvo i napustio svoju hordu sledbenika iz srbistana. A sada kada se provoza jahtom od 5 miliona eura nikom ne smeta, bravo nole su komentari. Pa bravo mu, ali za sta? Za jurnjavom za lopticom?

Zaista ne mogu da shvatim kako može nečiji posao da se obožava? Zasto onda ne bi otišli pred neki sud i za svaku presudu od preko godinu zatvora dana skandirali “Srbija, Srbija!”, ili za đubretare kada prođu da urlamo “izdržite Srbija je uz vas!”… Ne radimo jer nam nije rekao Aleksandar Tijanić, Veran Matić, Željko Mitrović, Tadić vaterpolista, nekada Milošević ili Tito. Svi ti ljudi nam govore : “Skačite u bunar”, a većina i skače. Videli od komšije pa zašto da ne?

Mogu da nabrojim u dahu pet ljudi koji zaslužuju tri puta više od ovog pubertetlije Đokovića i koji spasavaju prave živote i to svakodnevno, a trunu u besparici i anonimnosti, bez marketing ili PR agenta. Trunu jer ih je srpski vrednosni sistem navijača i kurvastih babika srozao na dnu društvene lestvice. Kao i onog jedinog koji radi – seljaka.

Ovo idolopoklonstvo je isto je takvo bilo i za košarkaše pre jednu deceniju, masa je skakala ispred Republičke skupštine baš jer su ih videli na TV-u, nešto kao kada majmuni iz kaveza vide bananu. Košarkaši su doneli zlato, dakle banane, i tu su naravno bili svi politicari na svečanom dočeku alfa mužjaka da ukradu malo žlatnih publicitet banana i da time nahrane svoj ego i glad ostalih mladunčadi. Pa zatim Ana Ivanovic takodje okićena oreolom svetice, pa zatim Milorad Čavić koji je dobio stan na Bežanijskoj Kosi samo jer brzo pliva, valjda kao Tarzan, a njega i Nadju Higl je dočekalo 35.000 “ljudi” ispred skupštine da pozdrave takav talenat u plivanju 2009. godine. A tu je naravno i Putin kojeg su dočekali 25.000 sofisticiranih intelektualaca “Uroš Mišić-like”, kakvi samo i posećuju sportske događaje na “Marakani”, a sa Putinovom slikom isto kao i Gadafijevom je bila zapljusnuta Palanka sa šablonskim grafitom “Putin Srbin”, i njegovim prolećno nežnim licem pored tog natpisa baš uoči njegovog dolaska kako gleda na svoje stado poslušnih antievropskih majmunčića.

Međutim da pitam bilo kog od Đokovićo-Čavićo-Ivanovićo-Urošo-Gadafijevo-Putino-poloklonika kako se zovu klinci iz gimnazije koji su osvojili Olimpijsko zlato u matematici ne bi znali ni jednog da navedu. Sasvim razumljivo i zašto, za matematiku je potreban mozak, za Đokovica ne.

Svi ti klinci iz matematičke gimnazije kada su stigli u Palanku niko ih nije dočekao iz političko-lopovske nomenklature. A i zašto bi? Nisu bacili u komu nikoga, nisu plivali brzo, nisu ubacivali lopticu u mrežicu, nisu diktatori, nisu se nakrali tokom privatizacije a ni preko i nisu ničiji sinovi pa da Tadić mora da izađe pred njih svojim Klunijevskim hodom i očinskim teškim pogledom i glasom. On samo dočekuje bitna dostignuća, a matematika je odavno mrtva nauka, nešto kao Latinski, kako za njega tako i za ostatak lopova u vladinim odelima i BMW blindiranim automobilima od 450.000 eura koji im je Mišković preprodao iz svog salona. Naravno plaćeno je sve iz budžeta, ako nekoga zanima. Kao i sve njihove kurve o kojima ni jedan medij ne sme ni da pisne, jer ne grize se ruka koja te hrani i tapše po ramenu.

Ono što je kontra efekat ovom idolopoklonstvu tipa Đoković je i najezda srpskih azilanata u zemlje Evropske Unije. Kako prenose poltronski mediji to su uglavnom Romi, ali to treba da znači nešto, čak su i oni koji nemaju mogućnost školovanja shvatili da od Đokovica i ostalih belih ajkula neće videti ni koricu hleba u ovoj Evropskoj Provinciji. Shvatili su da su kulturno-ekonomsko-politički azilanti i da moraju da pobegnu od svega sto je Srpsko pocev od medijske represije obožavanja diktatora, ubica, lopova i estradnih pevačica koje postaju profesori na fakultetima pa do toga da im je jedini mogući posao u Provinciji đubretar ili fizikalac, bez zdravstvenog osiguranja ili uživo prenosa na TV-u ili putovana po svetu radeći ništa drugo do za svoj džep.

Kraj ovom umobolnom Đokovićopoklonstvu vidim za 250 godina, kada po računici nekih statističara Srbija više neće imati ni jednog stanovnika kako zbog bele kuge tako i zbog ovakve idolo-politike koja tera kako Rome tako i najuspešnije naučnike da zatraže azil i hleb negde drugde jer ovde neće dobiti ni hvala sta god uradili.